U radnom okruženju granice često nisu jasno povučene. Pritisak, visoki standardi i povremeni sukobi dio su gotovo svakog kolektiva, ali postoji trenutak kada “težak” odnos prestaje biti samo nesporazum i postaje obrazac. Mobbing nije loš dan na poslu niti jedna neugodna rečenica; to je ponavljano ponašanje koje ima namjeru narušiti nečije dostojanstvo, status ili mogućnost da normalno radi. Pritom može izgledati vrlo različito: nekad je otvoren i konfrontacijski, a nekad suptilan, skriven iza “šale”, ignoriranja, uskraćivanja informacija ili stalnog traženja greške.
U ovom razgovoru s doc. dr. Sanja Stankov, znanstvenicom i licenciranom medijatoricom koja je doktorirala na temi odnosa organizacijske kulture, liderstva i zlostavljanja na radu, pokušavamo razjasniti ključne pojmove koji se često miješaju, jesu li mobbing i bullying isto, kako prepoznati razliku između konflikta i psihološkog terora te zašto neke organizacije takvo ponašanje toleriraju ili čak nagrađuju. Otvaramo i sve aktualniji fenomen cybermobbinga, u kojem se pritisak seli u e-mailove, chatove i digitalne platforme, brišući granicu između posla i privatnog života. Na kraju, razgovaramo o najkonkretnijem pitanju: što napraviti kada se nađemo u ulozi mete i koje intervencije doista mogu zaustaviti spiralu zlostavljanja.
doc. dr. Sanja Stankov autorica je oko 70 stručnih i znanstvenih radova te posjeduje licencu za medijaciju. Profesionalno i istraživački usmjerena je na prevenciju mobbinga, etičku poslovnu suradnju i ulogu organizacijske kulture u tome hoće li se zlostavljanje prepoznati i zaustaviti ili prešutjeti.
Kao stručnjakinja koja je doktorirala na temu mobbinga na radnom mjestu, možete li nam ukratko objasniti razliku između mobbinga i bullyinga? Jesu li to sinonimi ili postoje nijanse u njihovom značenju?
Termin „mobbing“ potiče od engleske reči „to mob“, što znači napasti u grupi. Prvobitno je korišćen da opiše napade manjih životinja na veću životinju, potom i manjih grupa dece na jedno dete između školskih časova. U radnom kontekstu, mobing se odnosi na kolektivnu agresiju grupe zaposlenih usmerenu ka pojednicu, iako neka istraživanja uključuju i odnos jedan na jedan.
Termin „bullying“ može se prevesti kao „zlostavljanje“ ili „maltretiranje“. Mnogi naučnici smatraju da zlostavljanje podrazumeva direktniji i otvoren konfrontacioni pristup, dok mobing može biti otvoren, ali i suptilan.
Korišćenje termina često zavisi od geografskog područja, zakonskog okvira ili od naučnika koji ga koristi. Bilo da govorimo o mobingu, zlostavljanju, uznemiravanju, viktimizaciji ili psihološkom teroru, svi ovi izrazi naizgled opisuju isto ponašanje, ali sa suptilnim razlikama u značenju.
Iako je debata i dalje u toku, danas se može govoriti o zajedničkom, obuhvatnom određenju fenomena zlostavljanja na radu.
Švedski psiholog Heinz Leymann definirao je mobbing kao “psihološki teror koji podrazumijeva neprijateljsku i neetičku komunikaciju”. Kako u praksi prepoznati je li nečije ponašanje zaista mobbing ili samo jedan nezgodni radni sukob?
Na najjednostavniji način razliku možemo prepoznati po tome što je određujuća karakteristika mobinga postojanje namere da se naškodi. Neophodni elementi mobinga su da se negativne radnje vrše umišljajno i da se ponavljaju.
Umišljaj se može odnositi na cilj (povredu dostojanstva, stvaranje neprijateljskog i uvredljivog okruženja, pogoršavanje uslova rada) i na posledicu (da zaposleni raskine ugovor o radu) ili na oba.
Dakle, bez umišljaja ne postoji mobing i to ga razdvaja od konflikta. Povremene razlike u mišljenjima, problemi u vezi sa obavljanjem radnih zadataka ne mogu se smatrati mobingom, osim ako imaju za cilj da povrede ili namerno uvrede zaposlenog.
Prema podacima iz Hrvatske, 2023. godine je 678 radnika potražilo pravnu pomoć zbog mobbinga. Što statistike i Vaša istraživanja pokazuju koji profil zaposlenika najčešće postaje meta zlostavljača?
Postoje mnogi atributi žrtava nasilja koji uključuju izgled, zdravlje, godine i iskustvo, pol, ličnost, temperament i stavove. Prema nekim autorima, svako može postati žrtva, ali pod uslovom da individua ima manje moći od napadača, što ukazuje i činjenica da je je najveći broj nasilnika na rukovodećim položajima.
Mobing se smatra rodno neutralnim fenomenom. Ipak, žene su u većoj meri izložene napadima usmerenim na lične i emocionalne aspekte, uključujući verbalne oblike mobinga, dok su muškarci češće meta napada koji se odnose na njihov radni učinak.
Mlađi zaposleni i oni na nižim hijerarhijskim pozicijama mogu se smatrati grupom povećanog rizika i potencijalnim metama mobinga, dok stariji radnici mogu biti posebno ranjivi zbog otežanih mogućnosti pronalaska novog zaposlenja.
Ipak, odrednice mobinga više su povezane sa činjenicom da se osobe koje sprovode nasilje mogu izvući sa tim i ponašati se kao nasilnici samo kada im organizaciona kultura to dozvoljava, ili ih čak nagrađuje.
Postoje li određeni tipovi radnog okruženja ili organizacijskih kultura koje pogoduju razvoju mobbinga? Koji su to “crveni zastavice” na koje poslodavci trebaju obratiti pozornost?
Naša istraživanja pokazuju da je mobing izraženiji u velikim organizacijama i u uslovima niskih primanja zaposlenih. Posebno pogoduje kulturama visoke distance moći, gde je mobing često usmeren na ličnost zaposlenih, pa je važno da na mestu autoriteta bude odgovarajuća osoba.
Poslodavci bi trebalo da obrate pažnju na nerealno insistiranje na postizanju vrhunskih rezultata, jer se tada kreiraju uslovi za pojavu mobinga usmerenog na rad zaposlenih, posebno na ponašanje rukovodioca u tim situacijama. Ukoliko se insistira na visokim performansama, čak i kada su one zaista neophodne, to treba sprovoditi oprezno i uz odgovarajući pristup zaposlenima.
Takođe, rizik od mobinga raste tokom opsežnih organizacionih promena, poput restrukturiranja ili smanjenja broja zaposlenih, kao i u periodima oko zaključivanja kolektivnih ugovora ili posle štrajka.
Znanstvenici razlikuju različite oblike mobbinga, “serial bullying”, “gang bullying”, “bossing”… Možete li nam objasniti koji su najčešći obrasci mobbinga koje ste susreli u vašim istraživanjima?
Pokazalo se da je mobing najrasprostranjeniji u dva oblika: usmeren na rad i usmeren na ličnost. Primeri su nemogući rokovi, kontinuirano podsećanje na greške, uskraćivanje važnih informacija, podrivanje i blokiranje napredovanja, ponižavanje, širenje tračeva i ignorisanje mišljenja.
Ova ponašanja javljaju se i horizontalno, među zaposlenima na istom hijerarhijskom nivou, i vertikalno, kada nadređeni zlostavlja podređene, uključujući i strateški mobing u cilju smanjenja broja radnika.
Pandemija COVID-19 i prijelaz na rad od kuće donijeli su novi fenomen, cybermobbing. Kako se mobbing manifestira u virtualnom okruženju i je li jednako štetan kao onaj “uživo”?
Sajber mobing se smatra produžetkom tradicionalnog mobinga. Podrazumeva izlaganje zaposlenih negativnim postupcima sprovedenim putem tehnologije, kao što su društvene mreže, e-mailovi i digitalne platforme.
Njegove specifične karakteristike kao što su anonimnost počinioca, privid privatnosti, brisanje granica između posla i privatnog života, šira publika, trajnost i mogućnost arhiviranja sadržaja čine ga rizičnijim u odnosu na tradicionalne oblike mobinga. Pored karakteristika organizacije, važno je uzeti u obzir i negativne emocije zaposlenih, poput frustracije i ljutnje, koje mogu navesti pojedince na agresivna ponašanja. Takve reakcije mogu biti izraženije u digitalnoj komunikaciji nego u direktnoj, licem u lice interakciji, što je povezano sa fenomenom online disinhibicije. To je situacija u kojoj ljudi u sajbersvetu kažu ili učine stvari koje inače ne bi uradili uživo.
Za žrtve, takvi postupci mogu dovesti do brzog i dugotrajnog širenja sramoćenja, uznemiravanja ili socijalne izolacije, nižeg nivoa radne angažovanosti i negativnog uticaja na psihološku dobrobit.
Istraživanja pokazuju da žrtve mobbinga često razvijaju PTSP, depresiju, anksioznost, pa čak i fizičke simptome poput kardiovaskularnih problema. Koliko dugoročno mobbing može utjecati na mentalno i fizičko zdravlje žrtve?
Predočiću primer jedne studije o posledicama mobinga po zdravlje, zasnovane na iskustvima samih žrtava. Već nakon nekoliko meseci od početka mobinga, žrtve su razvile psihološke i psihosomatske simptome, koji su vremenom postajali dugotrajni i često hronični. Kod osoba koje su već imale zdravstvene probleme, poput astme, dijabetesa ili hipertenzije, simptomi su se dodatno pogoršavali.
Žrtve su smatrale da su na početku imale određene mogućnosti da dobrovoljno napuste radno mesto i potraže novo. Mogućnosti za promenu posla postajale su sve ograničenije što je mobing duže trajao. Slale su prijave, ali su bile odbijane, a kasnije se ispostavilo da su poslodavci davali loše preporuke i širili glasine.
Prema intervjuima, misli o samoubistvu predstavljale su krajnje rešenje u situacijama kada žrtve nisu bile u stanju da promene svoju situaciju. Žrtve su bile umorne od života, doživljavale su sebe kao bezvredne, a život kao besmislen.
Prema ovim ispitanicima, celokupna situacija se poboljšala kada su napustile radno mesto na kojem se mobing dešavao. Bolan proces povratka u normalan život trajao je dugo, ponekad uz pomoć stručne podrške i medicinskog lečenja, a tada se sam posao percipirao kao precenjen u odnosu na troškove plaćene narušenim zdravljem.
Tvrtke godišnje gube više od 250 milijuna dolara zbog mobbinga, kroz smanjenu produktivnost, bolovanja, odlazak zaposlenika. Zašto je toliko poslodavaca i dalje pasivno prema ovom problemu?
Kada izuzmemo zdrave organizacije koje neguju etičku kulturu, pasivnost poslodavaca može biti posledica nedostatka odgovarajućeg znanja, politika, stručnog kadra ili vremena, kao i zadržavanja mobera zato što donose rezultate. Ukoliko zaista postoji volja, mogu angažovati eksterne stručnjake ili organizacije koje se bave ovim problemom.
Međutim, postoji i situacija u kojoj firme imaju ekonomski interes od fluktuacije radnika, na primer kroz subvencionisano zapošljavanje. U takvim slučajevima konkurentnost na tržištu i ostvarivanje profita postaju primarni ciljevi, dok politike za dobrobit radnika često služe samo kao paravan.
Kao medijatorica, možete li nam opisati koje su najuspješnije intervencijske strategije kada se mobbing već dogodio? Postoji li mogućnost pomirenja ili je bolje ukloniti zlostavljača?
U medijaciji je naglasak na budućnosti, sa ciljem uređenja odnosa na način koji je prihvatljiv za obe strane, ali i za poslodavca. Kada je poverenje narušeno, odnosi se mogu stabilizovati kroz uspostavljanje jasnog modela saradnje, poput prelaska na pisanu komunikaciju, preciznijeg delegiranja zadataka putem nedeljnih planova ili fizičkog razdvajanja sektora.
Uspeh medijacije u velikoj meri zavisi od kompetentnosti medijatora. Ako je medijator interni, važno je da bude osoba od poverenja u kolektivu, prepoznata kao pravična i nepristrasna, kako se ne bi sumnjalo da deluje u interesu poslodavca.
Mnogi zaposlenici ne prijavljuju mobbing jer se boje za svoje radno mjesto ili smatraju da prijava neće donijeti promjenu. Što savjetujete osobama koje trenutno prolaze kroz mobbing, kako trebaju postupiti?
Savetovala bih da osobe koje prolaze kroz mobing ne ostaju same. To može biti osoba od poverenja u organizaciji, stručno lice van nje, pravna ili psihološka pomoć, linije za podršku žrtvama, koje pružaju pouzdanu i kontinuiranu podršku, kao i smernice kako uspostaviti granice i komunicirati sa moberom.
U pojedinim situacijama, kada se pokuša komunikacija sa moberom i skrene pažnja na negativna ponašanja, može se desiti da on promeni način delovanja i pređe na suptilnije, indirektne oblike mobinga i osvete, naročito ako se nalazi na višoj hijerarhijskoj poziciji.
Bez obzira na to da li će se odlučiti za formalni postupak zaštite, treba beležiti konkretne situacije u kojima su se negativni postupci dogodili, zajedno sa datumima. Prvenstveno je važno voditi računa o sopstvenom zdravlju.
Rad na daljinu smanjio je izravne seksualne napade, ali je povećao virtualno zlostavljanje, od javnog ponižavanja u chatovima do isključivanja iz važnih sastanaka. Jesu li poslodavci dovoljno opremljeni da prepoznaju i spriječe digitalni mobbing?
Istraživanja pokazuju da zaposlenima često nedostaje adekvatna podrška u suočavanju sa sajber mobingom i pritiscima digitalizacije rada. Ovo sugeriše da organizacije treba da razmotre vrste podrške koje njihovi zaposleni trebaju, posebno u vezi sa adaptacijom na promene u post-pandemijskom svetu.
Stoga, potrebno je razviti politike usmerene na digitalne medije i programe podizanja svesti, uz jasne poruke vrhovnog rukovodstva da se neetično ponašanje neće tolerisati.
Na kraju, ako biste mogli poslati jednu poruku, poslodavcima, HR odjelima i zaposlenicima koji žele stvoriti zdravo radno okruženje, koja bi to poruka bila?
Smatram da prevencija počinje ličnom odgovornošću, zato bih savetovala svima da budu lični primer etičnog ponašanja.
FOTO: Unsplash, Pexels, Dupephotos, privatna arhiva Sanje Stankov
